Барок

Велика сеоба Срба одиграла се 1690. године и представља велики заокрет како у српској историји, тако и у српској култури. До сеобе сви Срби су мање-више били у истом положају: у турском ропству и под окрљем националне цркве. Сада се историја значајно мења јер је српски народ почео да се грана у разним правцима и да прихвата различите утицаје.  На тај начин на наше тло дошао је барок. Да бисмо правилно схватили барок у нашим крајевима, морамо имати у виду да у Србији није постојао период ренесансе. Тако је спски барок садржао и неке елементе ренесансе (природност, натурализам и реализам). Први пут настају и слике световног садржаја. Врхунац српске барокне архитектуре представља Саборна црква у Сремским Карловцима.

Барок се као стил усталио и у српском сликарству. Представнци овог правца у Србији су Теодор Крачун и Теодор Илић Чешљар.

Књижевност је такође кренула да се креће у новом правцу. Класичан и до тада већ устаљен стил византијско-црквенословенски примио је утицај руско-украјинског барока и у књижевност у великој мери упливава и народни говор. Битно дело у том периоду је дело Ђорђа Бранковића Славеносербске хронике. Иако су писане тешко разумљивим језиком, значајне су за развој политичке мисли у 18. веку. Српска књижевност у том периоду ипак није успела да прати европске токове. Неприпремљени на промене, без школа и учитеља, Срби се окрећу Русији. Прве регуларне школе оснивају руски учитељи и учи се на рускословенском језику, који је постао језик литургије и књижевности. За време тих промена родила се и почела да ствара једана личност од изузетног значаја за српску културу-Јован Рајић (1726-1801). Био је теолог, историчар и песник. Његово најпознатије дело је Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (1793/94)-синтеза читаве наше историје прожета родољубивим осећањима. Друго значајно име из тог периода је Захарије Орфелин (1726-1785). Покренуо је први српски часопис (Славеносербски магазин, 1768), писао је уџбенике и радове из различитих области.