Битка на Мишару

Битка на Мишару догодила се на брду Мишар, недалеко од Шапца. Вођена је између српске устаничке војске, под командом Карађорђа Петровића, и турске војске. Битка је трајала од 13. до 15. августа 1806. године. Ово је била једна од највећих српских победа за време Првог српског устанка.

Мишарска битка је показала колика је била храброст српских устаника и колика је била њихова жеља за слободом. Ова битка била је почетак у низу победа.

На основу података Аустроугарске, у Мишарској бици учествовало је око 9 000 српских устаника, који су били под вођством Карађорђа, и око 40.000 турских војника, које је предводио Сулејман-паша Скопњак. На турској страни, међу артиљерцима, било је и француских, Наполеонових војника.

Бројчану надмоћ турске војске Карађорђе је надоместио коришћењем фортификацијских објеката и тактиком увођења коњице попа Луке Лазаревића.

Карађорђева мудрост је на ограду поставила стрелце у два реда, а  одмах иза њих и борце, такође, у два реда. Идеја је била да се међусобно мењају – док први пуне пушке, други ће их мењати и обрнуто. У сваком углу био је постављен по један топ, а коњица је била сакривена у шуми.

Ток битке је био следећи: Турска војска се самоуверено приближавала Мишару, ни не слутећи шта је чека. А онда, сасвим неочекивано, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Одмах затим, српски стрелци отворили су ватру. Док је ослабљена турска коњица покушавала да се опорави и припреми за други јуриш, пристигла је и пешадија. Кренула је јуришом на Мишар, али се велики број њих одмах стровалило на земљу, јер им се на путу нашло оштро коље, о које су се јако повредили.

Тада је Турцима потпуно опао морал. Сулејман, не занјући шта да ради, послао је дервише и хоџе да их охрабре. Добивши нови прилив енегригије и воље, турска коњица је кренула у нови напад. Успели су да дођу до шанца и поскачу на грудобране.

У том тренутку је Карађорђе дао знак и из склоништа је изашла српска коњица, подељена у две групе. Једну групу предводио је поп Лука Лазаревић, а другу Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић.

Српска коњица је успешно растерала турску пешадију и кренула да је гони, а Карађорђе је одмах потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Битка је завршена у сутон грандиозном српском победом.

Аустријски посматрачи, који су били на другој страни Саве, одмах су у Беч послали вест о страшном турском поразу, али и о томе како су Срби дошли до огромног плена: оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

Након победе на Мишару и на Делиграду, Порта није имала другог избора осим да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је изразила спремност да одобри Србима аутономију, али под условом да Србија изрази верност Порти. Дозволили су да се установи српски врховни кнез, ако Срби једном годишње плате царске дажбине, које би износиле 722.500 гроша.

Касније се јавило много разлога за слом Првог српског устанка, али је свакако овај бој био одлична основа за настанак Другог српског устнка, који је резултирао коначном српском аутономијом.