Етимологија имена. Почеци српске уметности

Већ знамо да Срби припадају јужнословенској групи народа. Време је да покушако да разјаснимо етимологију имена Србин… Етимологија имена Србин није сасвим разјашњена и постоји велики број различитих теорија.Представићемо само неке од њих. Неки аутори назив изводе од реке Сербице, неки од Хунских Сабира, други од Србата-Сармата. Одређени број аутора тврди да је име изведено из речи Собрание (сабор), а неки га везују за нашу прапостојбину Сибир (Сиберија). Госпођа Нада Маринковић, када описује најстарији народ на Балкану, каже да Србин на санскриту, језику из ког су потекли сви индо-европски језици, означава слободног човека, јунака, који се вечито бори за сопствени опстанак. Имамо и податке које нам је дао један руски историчар, где он каже да се име Србин од давнина односио на ратни, војнички сталеж у Русији, а реч Срб значило је војник, храбар човек. И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту. Код Белоруса реч Сабр или Сјарб значи силу, множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч Серби значи здрав, јуначан, силан сој људи. Код Украјинаца реч Сирбин значи господовати. Наравно постоји још доста језика у којима се помиње ова реч, а занимљиво је то што у сваком језику у ком се помиње ова реч, она значи нешто што је врло позитивно.

Срби се као посебан народ на Балкану помињу 622. године у “Аналима франачког краљевства” као Сораби. Међутим, о првом српском владару Вишеславу не зна се ништа осим његовог имена. Након њега србијом владају: Радослав, Просигој,Властимир, Мутимир и Часлав. Србе још помиње и Константин Порфирогенит у свом спису “О народима” у 10.веку.
Срби само о себи почињу да пишу тек од 12. и почетка 13. века у периоду Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Свети Сава и Стефан Првовенчани пишу историју почевши од свог оца Стефана Немање. Чак и сви српски летописци позног средњег века почињали су српску историју од Стефана Немање и Светог Саве.

Sveti_Sava_Kraljeva_Crkva

 

Кад смо се већ дотакли уметности, у време опште несигурности, у време сталних ратова, тешких пораза у сукобима са Турцима, у Србији уметност цвета. У том периоду када се држава борила за опстанак, уметност је доживела једну од својих блиставијих епоха. То је било у време Лазарове Србије, око 1375. године. Тада се формирао један стил српске архитектуре – моравска школа. Основну карактеристику овог стила представља основа цркве, које је у облику тролиста. То је заправо црква са основом уписаног крста и којој су, поред олтарске, додате и две певничке апсиде. Овим стилом су рађене Раваница, Љубостиња, Каленић и Ресава.

1200px-Manastir_Ravanica_sa_zidinama

Када је у питању почетак српске књижевности, он је, свакако, везан за конституисање државе и цркве. Први текстови се односе на подизање Хиландара. Прва књижевна дела настају у сврху стварања култа Немањића и проглашења Стефана Немање за свеца. А, најзначајнија дела су Служба и Житије светог Симеона, које је написао Свети Сава и Житије светог Симеона, чији је аутор Стефан Првовенчани. Данило II је писао биографију краља Милутина, када је за Милутина рекао да је владао четрдесет година и да је подигао чак четрдесет цркава, међу којима су: црква Богородица Љевишка у Призрену, цркву светог Стефана у Бањској, Грачаница и многе друге.

Gracanica1

Најзначајнији средњовековни писци су, свакако, Доментијана и Теодосија. Доментијан је познат као Доментијан Хиландарц. Он је био монах и ученик Светог Саве. Његово најзначајније дело је Житије Светог Саве. А, Теодосије је јеромонах Хиландара. Он је написао ново житије Светог Саве, сасвим другачије од претходног. Написао је и житије о животу Петра Коришког, у коме је још једном доказао своје мајсторство у писању.
У овом периоду се појавила и оригинална српска музика. Свакако да је већ постојала духовна музика. Она је дошла са примањем православног богослужења. Први српски композитори, чија су имена сачувана, су Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин. Они су писали песме у част светитеља.

Народна култура била је распрострањена на читавој територији где је живео српски народ. Једини облици народне књижевности у том периоду су епска и лирска народна поезија. Епске народне песме настале су да би се приказао и прославио неки догађај или личност. Па, пошто су обично били ратни подвизи, ове песме се често називају и јуначким песмама. Временом долази до стварања великог броја песама и њихове циклизације, окупљања око неког догађаја (на пример Косовског боја), личности (на пример Краљевића Марка) или појаве (хајдуци и ускоци). Лирска народна поезија најчешће се везује за народне обичаје и обреде, за љубавне догађаје или жалости због изгубљених љубави и сродника.
Све народне песме су се усменим путем преносиле с колена на колено. Смишљао их је један даровити појединац на лицу места и певао их онима који га слушају. Пошто те песме нису записиване, сваки пут би се певале са неким изменама. И све тако док их Вук Караџић није сакупио, записао и груписао у циклусе.