Карађорђе Петровић

„Његов живот убраја се у ред таквих ретких феномена, којима је обележен крај XVIII и почетак XIX века. Може се упоредити са тим страшним метеорима, који некад долазе на земљу због испуњења неког пророчанства Свевишњег Створитеља, који наставши из праха, стварају олујне облаке, проузрокују страшне урагане, доводе у страх и трепет Весељену, и — угасе се у ваздуху …“

П. П. Свињин, Писмо брату, С. Петербург, 1813.

Ђорђе Петровић Карађорђе је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. Рођен је у Вршцу 1762. године у скромној породици. Средином 1787. године преселио се са породицом у Срем како би избегао турску одмазду. Карађорђе је прво ступио у службу манастрира Крушедол, а за време аустријско-турског рата борио се у западној Србији и управо ту је стекао драгоцено војно искуство које ће касније применити у Првом српском устанку.
Првом српском устанку претходио је крави обрачун Турака са представницима српске елите, познат под називом ”Сеча кнезова”. Узрок за овај страшан догађај био је то што су дахије Београдског пашалука дознале да Срби спремају покрет за ослобођење.

40_seca_knezova_1804

Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Карађорђе је одмах предузео кораке ка што бржем ширењу устанка, а локалне разједињене отпоре повезао је у јединствен општенародни покрет.
Од 1804. године Карађорђе се у службеним документима потписивао као ”вожд”, ”перви предводитељ” и ”комадант од Сербије”.

Шта је конкретно Карађорђе желео да постигне устанком? Првенствено је инстистирао на дахије напусте Београд, да се укину феудални спахијски односи и да се заведе унутрашња аутономна управу у Београдском пашалуку.
Турци, наравно, нису пристали на ове услове и борба је почела. Врло брзо, 1805. године, раширила се и ван граница Београдског пашалука.

Battle_of_Mišar,_Afanasij_Scheloumoff

1806. године уследила је и велика победа на Мишару, крајем 1806. ослобођен је Београд, а већ следеће године Шабац и Ужице.

Ове велике победе и почетак Руско-турског рата крајем 1806. године натерале су Турску да преговара о миру. Потписан је такозвани ”Ичков мир” на основу кога је требало да Србија постане вазална кнежевнина, вазална само по томе што ће плаћати годишњи порез. То се односило само на Београдски пашалук, а амбиције Карађорђа биле су веће. Он је желео да ослободи све Србе и да стекне пуну независност. Због тога је ступио у нови савез са Русијом и 1807. године наставио рат против Турака.

Карађорђе је уживао велики ауторитет у народу и међу другим вођама. Забележено је да су га се сви плашили због преке нарави и спремности да не бира средства да дође до циља.

Alexander_I_of_Russia_by_F.Kruger_(1837,_Hermitage)Руски цар Александар I потписао је мир са Турцима 28. маја 1812. године, чијме је Србија добла неке самоуправе. Међутим, већ 1813. године Турци су кренули у нову, велику офанзиву и успели да сломе јак отпор устаника на Морави, Дрини и Тимоку. У јесен исте године Карађорђе и друге истакнуте српске војводе били су принуђени да избегну у Аустрију како би сачували главу на раменима.

Без обзира на све, Карађорђе није одустајао од борбе. Године 1816. приступио је грчкој ”Хетерији” чији је главни циљ био заједнички устанак Срба, Грка и Бугара и стварање велике Балканске државе по узору на некадашњу Византију. Вођа устанка био је Карађорђе Петровић. Из тог разлога тајно је дошао у Србију у јулу 1817. године како би се договорио са Милошем Обреновићем о заједничкој акцији. Међутим, Милош је из ”државних разлога” наредио да се Карађорђе убије. Карађорђе Петровић је убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у месту Радовању код Смедерева.

Карађорђе Петровић је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић.

Карађорђе је био војсковођа без премца, ратовање је постајало његова страст. Неизграђену политичку доктрину пробијала је јака нит државотворца — васкрсника обновљене Србије. Као такав он је усмерио херојским путем ток српске историје. Иако је дражва Првог устанка пропала, остала је идеја васкрса државе, враћено је достојанство народу и „сладост слободе“, као залога за прегнуће поколењу Другог устанка. Стога се без претеривања може рећи да су била величанствена његова „ђејањија часна“.