Класицизам и народна култура

Био је доминантан стил у уметности и књижевности у периоду од 1790. до 1848. године. Најзаступљенији је био у архитектури. Београдска Саборна црква је изграђена у класицистичком стилу и најбољи је представник овог стила тог времена. Битан допринос класицизам је дао и у сликарству. Главни представници овог стила су: Арса Теодоровић, Павел Ђурковић, Константин Данил, Никола Алексић, Катарина Ивановић и Урош Кнежевић.

У овом периоду појавиле су се многе важне институције као што је Матица српска, универзитет, Академија наука, Народна бибилиотека, Народни музеј и позориште.

Ситуација у књижевности је била нешто сложенија. На једној страни имали смо народну културу, колективно стваралаштво и усмену књижевност коју је заступао Вук Караџић, а на другој развијену грађанску културу у стилу класицизма чији је нослилац била српска интелигенција у Аустрији. Та супротност била је узрок великих културних сукоба, од којих најважнија Вукова борба за народни језик, највећа и најдуготрајнија битка икада вођена у српској култури. Вук Караџич је дефинитивно најистакнутија личност тог периода. Он је реформисао књижевни језик. Написао је прву граматику, први речник, створио је модерну српску азбуку засновану на фонолошком принципу и модеран књижевни говор који се заснива на народном говору. Своју реформу је крунисао преводом Новог завета. Важан следбеник Вукових идеја био је Јован Стерија Поповић чије драме се баве и данас актуелним питањима (помодарство и  снобизам) и неизоставне су на репертоару модерних српских позоришта.