„Мој отац кад трамвај вози“

СРБИЈА, БЕОГРАД – На данашњи дан, 25. септембра, 1897. године рођен је велики српски романсијер, песник и надреалиста – Александар Вучо.  Потиче из трговачке Београдске породице. Вучо је родоначелник модерне поезије за децу у српској култури. Између два светска рата припадао је покрету надреалиста. Користио је псеудоним  Аскерланд, који је насто као крњи анаграм његовог имена. Користио га је када је у „Политици“ објавио поеме за децу, јер је постојала могућност  да цензура забрани штампање његових поема, јер је био на црној листи Специјалне полиције. Мада, постоји и мисао да је псеудоним баш овакав настао спајањем два форманта: аскер и ланд, са значењем аскерска земља, као асоцијација на земљу у којој постоје црни спискови.

Вучо је написао романе „Глуво доба“, „Корен вида“, „Распуст“, „Заслуге“, „Позив на маштање“, затим поеме „Хумор заспало“, „Мастодонти“, па и збирке песама „Кров над прозором“, „Ако се још једном сетим“, „Момак и по хоћу да будем“ и још доста дела.

 

Мој отац кад трамвај вози

стоји на једној нози,

а другом ногом звони,

да се са клизаве шине

несташно дете скине;

он грчи ногу и звони

да псето не погине;

он звони, звони и звони

да се са дуге пруге

уморан радник скине.

Ујутро кад пођем у школу,

ја први угледам тролу,

ја први угледам где стање

трамвај који се пење;

и кликнем: “Ено га иде!“

да другови моји виде

за бремзом, у пуном сјају,

мог оца у трамвају.

Али кад стигну смене

и отац кући крене,

ја знам да га боле вене

на тромој, окорелој нози

на којој трамвај вози.

Ноћу кад трамваји замру

и помру суморне мисли,

не спава отекла нога

коју су болови стисли.

Мој отац, кад трамвај вози,

на болесној стоји нози,

па ипак он вози и вози…

Стотине људи дневно

путује и ноге одмара,

стотине људи дневно

на ручак стиже брже,

стотине људи дневно

новине мирно отвара,

прстом на прозору шара,

смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози

стотине људи дневно,

он вози, вози и вози

на својој болесној ноз.

Александар Вучо