Просвећеност

Јавља се у 18. веку и представља битну културну појаву у српској уметности. Не може се као барок назвати уметничким стилом већ је више филозофија, интелектуални покрет. Основа просвећености битно се разликује од барокне. Њену позадину чине царске реформе које су извршили царица Марија Терезија и Јосиф II. За разлику од барока који је био тесно повезан са религијом, просвећеност је антирелигиозни покрет где главну улогу игра критичка мисао, световни дух и практична филозофија. Ово је период када се формирају нова књижевност и нова култура. Битну улогу у томе је одиграо Доситеј Обрадовић и његов реформаторски програм. Доситеј Обрадовић је био у потпуности окренут Западу. Он је први српски модерни писац. Најважније његово дело је „Живот и прикљученија“. Доситеј је зачетник нове српске књижевности и утицао је у великој мери на нове генерације писаца.

У овом периоду отварају се и прве средње школе, Карловачка гимназија (1791) и Велика школа (1808) која је представљала прелаз од средњег ка вишем образовању.

Развија се и позориште. Прва представа (по данашњем поимању позоришта) је „Крешталица“ изведена 1813. године. Организатор је био Јоаким Вујић, „отац српског театра“.

Захарија Орфелин је издавао календаре са књижевним прилозима, покренуо је „Славеносербски магазин“.

Књижевне врсте које доминирају у том периоду су драма (Емануел Јанковић, Доситеј Обрадовић) и роман (Милован Видаковић, Атанасије Стојковић). У поезији доминантан стил постаје класицизам (Лукијан Мушицки и његова школа).