Српска свадба – шта смо од обичаја сачували?

СРБИЈА – Касно пролеће, лето и рана јесен су најпогоднији за реализацију свдбе, која се претходно припремала месецима. Поштујући православље, свадбени обреди, односно само венчање се избегавају у време поста. А, осим што поштујемо веру, поштујемо и културно наслеђе. Мада, данас је спроводимо удаљивши је мало од ограда обичаја која нам датирају из ранијих векова, усклађујемо прославу са нашим жељама и хтењима. Шта је заправо оно што се провлачи вековима, како изгледа свадба коју кроз корене чувамо, а која нам се, исто тако, урезала у код?

Српска свадба се, како поменусмо, састоји од више обредних церемонија, а ми ћемо, како је ред, кренути од самог почетка. Но, овде ћемо направити дигресију и нагласити да се у разним крајевима Србије свадбени обичаји унеколико разликују. Наиме, на венчање је најчешће позивао момак који је прпадао младином или младожењином роду, који је са собом носио окићену буклију – посебно израђена флаша за ракију са посебном наменом и посебним местом у домаћинству. У буклији је, дакле, била ракија, у неком крајевима и домаће вино. Од домаћина који се позива се очекивало да се прекрсти, отпије мало из буклије, исто тако мало и да у буклију доспе ракије (или вина) и да каже: „Дај Боже да су младенци живи и здрави, да их прати срећа и љубав, да ове године венчамо, а да идуће крстимо“. Куму и старом свату (младожењин ујак) се, осим буклије, носи и јабука, у коју они утискују дукат или метални новац. Следе припреме за свадбу: обе куће и дворишне капије се ките цвећем. У прохујала времена, девојке су сакупљале рузмарин, којим ће касније китити сватове. А, букет рузмарина се везивао траком, која је у бојама српске заставе, и на дан свадбе се чиодама качи за одећу сватова. У неким српским крајевима очувао се и обичај да се два дана уочи свадбе капија испред младожењине куће отвара и не затвара се до краја весеља.

А, на сам дан свадбе, од раног јутра, девојка се припрема и облачи венчаницу. У давна времена се подразумевало да младу чешљају другарице и сестре и да јој тада певају. Обично су те песме биле тужне, јер девојка напушта родитељски дом.

У кући младожење је деста веселије. Ту се окупљају сватови, које девојке ките рузмарином. Младожења са браћом и другарима одлазе колима (или раније фијакером) по кума, који се сматрао и који се и данас сматра најважнијим гостом и који се дочекује музиком. Такође, ту част дочека музиком има и стари сват. Ту је наравно и барјактар, или како се раније називао – војвода. У неким крајевима Србије, барјактар је мадожењин зет, а у другим он је пак висок, стасит, леп и неожењен младић, друг младожењин. Барјактар носи државну заставу и предводи поворку која се упутила по младу. Наравно, свадбена поворка креће када се сви окупе. Данас ту поворку чине луксузна кола окићена цвећем и пешкирима, некада је то била коњица. У Јадру и Мачви организацију сватова око одласка по младу од домаћина преузима блиск рођак, пријатељ или комчија, који се назива чауш. У ужичком крају посебан весник иде другим путем, возећи брзо да узме Муштулук родитељима младе – са вешћу да су сватови са младожењом кренули. Традиција налаже да до невесте није лако доћи. На капији је високо подигнута јабука коју младожења или његов рођак треба да погоди из пушке, а на улазу је постављена препрека испод које је корито са водом у које сватови убацују новац како би прошли. Такође, брат неће извести сестру док му младожења или девер не плати. Девер преузима младу која му дарује бели пешкир који он носи пребачен преко рамена. Његов задатак је да чува и пази младу током целог весеља. Младини родитељи ће послужити госте, а потом се млада опрашта са својим родитељима који јој дају благослов. У неким крајевима Србије је био обичај и да се младожењини зетови попењу на кров младине куће и да је откривају, односно да бацају црепове на траву, све док младин отац то не спречи дајући новац зетовима. Младенци касније одлазе на венчање које обавља матичар (грађанско венчање) и свештеник (црквенно венчање). Након венчања, млада баца бидермајер окренута леђима. Девојке покушавају да ухвате бидермајер, јер се верује да ће она која то успе – следећа да се уда. Свадбено весеље се одвија у младожењиној кући и тамо се поворка упућује након обреда венчања. Младожењин отац је био тај који је помага млади да изађе из фијакера и том приликом јој је даривао златан дукат, а она њему кошуљу. Постоји неколико ритуала приликом пристизања младе у младожењину кућу. Један од њих је да јој се принесе мушко дете (наконче), које она подигне, три пута окрене и пољуби. То ради због веровања да ће онда и она рађати мушку децу. Незаборавимо колико је српска кутура полагала на мушку децу, па и уопште на патријархат. Такође, млада из сита на кров свог будућег дома баца жито, које је симбол плодности, а потом и сито. Касније младожења преноси младу преко прага. Ово је уједно и један од најважнијих ритуала у српској култури. Наиме, доста давно су се наши преци сахрањивали у кући, код огњишта, али и испод прага. Верује се да млада још није достојна да гази такав праг куће, па је из тог разлога младожења преноси. Касније креће весеље, које је трајало данима. У неким крајевима Србије се и данас очувао један обичај: нико са свадбе не креће кући док први не оде кум.

Наравно да се нешто од ових ритуала задржало, исто тако је много измењено, допуњено или скроз изоловано. У време Вука Караџића свадбени ритуали су били знатно строгији. Махом су се бракови уговарали. А, како је то било и једно јако строго време, девер је имао велики задатак – да он проведе прву ноћ са младом. Свакако је лепо вратити се у давна времена и упоредити како је некада, а како сада изгледа једна српска свадба.