Стефан Првовенчани и стварање Српске Краљевине

Стефан Првовенчани је наследио Стефана Немању и  његов највећи допринос је у томе што је Рашка за време његове владавине постала краљевина. На основу тога је и прозван Првовенчани, у смислу, провокрунисани међу Немањићима.

Ступио је на власт као велики жупан 1196. године, а 1217. постао је краљ Рашке.

Стефан Првовенчани је био средњи син Стефана Немање. Имао је старијег брата Вукана Немањића, владара Зете  и млађег Растка Немањића чије је црквено име Свети Сава.

Одмах по доласку на власт, Стефан је морао да се супротстви старијем брату Вукану који је сматрао да њему припада престо по праву примогенитуре.

PrstenStefanPrvovencani
Прстен краља Стефана Првовенчаног, сачуван уз његове мошти у Студеници.

Вукан је склопио савез са угарским принцeм Андријом у нади да ће уз његову помоћ успети да дође на српски престо. Покушавао је да се додвори и папи како би папа јавно иступио против Стефана. Међутим, Стефан је врло вешто водио своју политику.  Веома љубазно је примио папине делегате и поручио је писмом папи да ће послати своје посланство у Рим. Заиста је тако и било, посланство је дошло, али са молбом да папа Стефану да краљевску круну. Све је то био пажљиво и врло инталигентно испланиран потез Стефана како би се заштитио од напада угарске и свог брата.

Папа Иноћентије III је пристао да Стефану пошаље круну. Угарски краљ је веома бурно реаговао на овај догађај и у савезу са Вуканом одлучио је да нападне Србију. Србија је 1202. године покорена и опустошена. Вукан је постао велики жупан и угарски вазал. Стефан је отеран из отаџбине, сматра се у Бугарску код пријатеља свог оца. После рата измђу Бугарске и Угарске, у којем је Бугарска изашла као победник, Стефан Првовенчани се враћа на свој престо, а Вукан је био приморан да се повуче у Зету.

За време владавине Стефана Првовенчаног дашавале су се у околним земљама велике промене које су у великој мери утицале на политичке прилике у Србији. Један од најбитнијих догађаја одгирао се 13. априла 1204. године када су Латини успели да загосподаре поносном византијском престоницом, Цариградом, у који од његовог оснивања није успео да уђе туђин као освајач. На том месту оснивано је Латинско царство.

Stefan_the_First-Crowned,_Ljeviška
Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани је у овим тешким времинима показао своје политичко мајсторство. Успео је да одржи неутралан однос ка свим завађеним државама, не држећи никоме страну. Вукан је у Зети такође био миран. Пред сам крај Вукановог живота, најмлађи Немањић, сада већ познат под именом Свети Сава,  1208. године донео је из Хиландара тело Стефана Немање како би ставио тачку на вечите конфликте између браће. И тако, пред сам крај Вукановог живота, браћа се измирише.

1214. године Бугари су кренули на Србију. У близини Ниша, само једним нападом, Срби су до колена потукли противнике и изазвали панику међу њима. Желећи да се освете за пораз, Бугари су успели да ојачају своју војску и да придобију на своју страну племића Слеза који је до тада био веран савезник Стефану Првовенчаном. Он је био владар територије данашње Македоније. У потрази за правим решењем, Стефан посла свог мудрог брата Светог Саву да разговара са Срезом. Међутим, све је било без успеха. Према Савиним биографима, после Срезовог непопуштања , Бог је на њега послао ”анђела љута”. После погибје Среза, Бугари се одлучују да одложе напад на Србију.

Међутим ситуација за Србију је наставила да буде тешка. Латинско Царство  и Угарска су нашли заједнички језик и ујединили су своје снаге, а Србија је постала православна сметња између две јаке католичке земље. Намере ове две земље се нису чак ни скривале. Угарски краљ Андрија и Латински цар Хенрик тражили су 1216. године састанак у Нишу са Стефаном. Схватајући шта му се спрема, Стефан је тражио дипломатско решење и после саветовања са братом Савом, одлучи да покуша да растави савезнике. Састао се са Угарским краљем Андријом у Равну (данашња Ћуприја). Стефан је дочекао Андрију са свим почастима и гостио га је дванаест дана. Угарски краљ је после дужих преговора одустао од свог плана. Цара Хенрика је било потребно дуже убеђивати, али није ни имао велики избор пошто је остао без Угарског савезника.

Литографија Стефана Првовенчаног. Аутор Анастас Јовановић
Литографија Стефана Првовенчаног. Аутор Анастас Јовановић

Стефан је схватао да је ово само једна побеђена битка и да је пред њим цео рат. Неопходно је било наћи заштиту неке католичке земље. Због тога је ступио у везу са папом и тражио је краљевску круну и извесну моралну потпору. Папа Хонорије III прихватио је ову молбу  и у Србију је 1217. године стигла краљевска круна. Овај Стефанов потез није добро примљен у земљи. Православље је било и сувише јако. Највише је био погођен његов млађи брат Сава, који са једне стране није желео да диже буну против брата, а са друге није могао да пређе преко свог светогорског васпитања. Немоћан да нађе решење, Сава напушта Студеницу и одлази на Свету Гору.

Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног
Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног

Стефан Првовенчани је убрзо схватио своју грешку и одлучује да укине своју латинофилску политику. Мири се са братом уз обећање да утврдити православље на српском тлу.  Први проблем који је тражио решење је потреба организације самосталне Српске цркве. Поред духовних, ова одлука је имали и снажне политичке разлоге. Српска црква налазила се под врховном влашћу охридске архиепископије. Сава је лично отишао у Никеју код цара и патријарха да покуша да се избори за самосталност српске цркве.

Саву су дочекали више него великодушно. За цара Теодора Ласкариса ово је значило добитак значајног православног савезника на Балкану који се налази близу Латина. На место првог српског архиепископа постављен је сам Сава почетком 1219. године. Ово је био почетак развоја самосталне Српске православне цркве.

Можемо рећи да је Србија за време владавине Стефана Првовенчаног добила две битне ставке у развоју државе: краљевску круну и самосталну цркву. Можемо рећи да се до тада, на челу наше земље нису налазила два члана исте династије, тако способна и уједињена. Стефан и Сава показали су се као достојни наследници свога оца Стефана Немање.

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.