Војвода Степа Степановић

”Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха”

Степа Степановић

Степа Степановић био је српски војвода и  један од најважнијих српских војсковођа. Храбро је водио српски народ кроз српско-турске ратове (1876-1878), кроз Први балкански рат (1912-1913), Други балкански рат (1913) и Први светски рат (1914-1918). Био је омиљен у народу, не само због своје храбрости, већ и због скромности и поштења.

Stepa_Stepanovic_u_mladjim_danima
Степа Степановић у млађим данима

Родио се 1856. године у селу Кумодраж у околини Београда од оца Ивана Степановића и мајке Радојке Степановић (рођенe Николић). Основну школу завршио је у Кумодражу, а гимназију је похађао у Капетан-Мишином здању. У септембру 1874. године уписао се у XI класу Артиљеријске школе.

Када је у јуну 1876. године избио Српско-турски рат цела његова класа је прекинула школовање и послата је на фронт.

За време српско-турских ратова (1876-1878)  запажен је као храбар и истрајан војни старешина. Он је чак у критичним моментима улазио у стрељачки строј како би личним примером храбрио војнике и због тога је одликован Таковским крстом са мачевима.

Током Првог балканског рата (1912-1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом која је турску вардарску армију од одступања натерала у панично бекство.

Друга армија и њен комадант Степановић забележили су многе успехе, неки од њих су заузимање Једрена (град у Турској) и заробљавање више од 60.000 Турака.

За време Другог балканског рата армија Степе Степановића је такође низала велике успехе. Пожртвовано је бранила нишавску зону.

На почетку Првог светског рата заступао је одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, још једног хероја српске војне историје. Степановић је руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске. Када се Путник вратио у земљу, вратио се на дужност комаданта Друге армије и изводи марш-маневр преко Кочељева и Текериша.

Монумент Војводи Степи Степановићу у Кумодражу
Монумент Војводи Степи Степановићу у Кумодражу

Церска битка је била једна од најзначајних битки за време Првог светског рата. Вођена је између Српске и Аустроугарске војске 1914. године у околини планине Цер.

Битка је била изузетно тешка у којој је Србија изашла као победник. Хиљаде аустроугарских војника се повлачило кроз Аустроугарску, а многи су се удавили док су покушавали да препливају реку Дрину у паници.

Одлучујућу улогу у овој битци имао је управо Степа Степановић. У најтежим тренуцима битке, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ову фантастичну победу одликован је чином војводе.

Значајан допринос својим војним умећем и храброшћу, Степа Степановић дао и у битци на Дрини.

Дринска битка представља се одиграла између снага Србије и Аустроугарске 1914. године у којој је српска војска храбро покушавала да одбрани своје.

Војска Степе Степановића је пожртвовано бранила Мачву и успешно одбила неколико напада моћне аустроугарске војске.  Врхунац војног мајсторства и фантастичну победу српска војска је показала у Колубарској битци. Колубарска битка трајала је од 16. новембра до 15. децембра 1914.  године и Друга армија Степе Степановића упсешно је зауставила непријатељски напад, затим је помогла у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића и заједно успели су да сломе аустријску војску на Балкану.

Степа Степановић јуна 1913. године обилази границу у околини Пирота
Степа Степановић јуна 1913. године обилази границу у околини Пирота

Током инвазије на Србију у јесен 1915. године у сарадњи са Тимочком аримијом, војска Степе Степановића је успела да заустави покушај бугарске војске да продре кроз нишавску зону и тиме значајно допринео пропадању планова Аугуста фон Макензена о брзој окупацији и уништењу српске војске.

Степа Степановић је имао запежене улоге и у реорганизацији српске војске на Крфу, у војним успесима код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља. Као највећу заслугу, ипак, морамо да издвојимо пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ово је била изузетно тешка војна операција која је до тада била непозната у историји ратовања. Војска Степе Степановића је пробила непријатељски фронт на Добром пољу и Козјаку и заједничким снагама са Првом армијом и савезницима, без предаха, гонила је бугарске и немачке трупе све до 29. септембра 1918. године до капитулације Бугарске. Такву храброст и снагу може да скупи  само човек који брани своју кућу, мајку и сестру. Освајач је у таквим случајевима немоћан.

Војвода Степановић са престолонаследником Александром на фронту.
Војвода Степановић у разговору са престолонаследником Александром на фронту.

Овај успех отворио је врата коначном ослобођењу Србије. После свих војних успеха и показане храбрости, са поносом можемо рећи да је војвода Степа Степановић прави херој Србије.

По завршетку рата тријумфално се врато у отаџбину, обожаван и уважаван. Ипак, успео је да остане сроман и није се отимао о титуле и одликовања.

Какав је велики човек био Степа Степановић желели бисмо да прикажемо кроз неколико примера из његовог живота о којима су сведочили чланови његове породице, пријатељи и сарадници.

 

Генерал Воја Живановић овако је описао Степу Степановића:

„У рату, на бојиштима, био је храбар, улазио је у зону ватре без бојазни, никад нико није могао да примети да је у тим моментима уплашен, нервозан. Био је засипан непријатељском пешадијском ватром, али се није повлачио с тог места све док није сазнао оно што га је као официра занимало: како се држи непријатељ и како се понашају старешине и војници којима он командује…“

Кажу да се према својим војницима увек односио са поштовањем. О томе сведочи занимљива анегдота:

Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.

Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:

Војвода Степа као командант пука у Крагујевцу
Војвода Степа као командант пука у Крагујевцу

– Војниче, стани!

– Извол’те, господине пуковниче!

– Код кога си на служби?

– Код мајора Јовановића

– Шта то носиш?

– Ручак.

– Ко ти је рекао да носиш порције!

– Госпођа мајорица.

– Седи!

– Разумем!

Војник брзо седе украј улице.

– Једи! – заповеди Степа.

Војник је појео мајоров ручак.

– Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.

Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.

Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.

У књизи „Солунци говоре“ можемо прочитати једну занимљиву ратну причу која нам верно показује душу српског војника.

„У доба затишја на Солунском фронту, каже та прича, један српски војник – извиђач кренуо да извиди положај како би био сигуран да се непријатељ није пребацио близу српских ровова. Крећући се опрезно, залазећи у шибље између два положаја, није примећивао ништа сумњиво. У једној шуми, по маховини око стабла, закључио је да је ту негде близу извор па би да попије који гутљај воде…

"Ђенерал Степа Степановић", разгледница балканских ратова из 1913.
„Ђенерал Степа Степановић“, разгледница балканских ратова из 1913.

Чим је везао коња за стабло, војник је пошао да тражи извор. Али, тек што је учинио неколико корака, стао је као громом погођен. На извору је приметио једног бугарског наредника који је марамицом квасио чело и груди… И ту је, тог часа, настала драма у драми: шта да уради српски војник? Види пред собом бугарског наредника, али сломљеног неким невидлјивим болом, скрушеног… Шта да учини? Да пусти бугарског крвника да га остави на миру? А шта ако је и он извиђач, ако је, којим случајем, открио српске положаје, митраљеска гнезда, па груне бугарска артиљерија и разори их? Не, не, не сме да га пусти! Да га убије? То би могао лако да учини – био је заклоњен иза стабла, на десетак метара од њега, лако би га смакнуо…

Али како да убије болесног човека? Зар то није велики грех и да ли би му Бог то опростио? Згрозио се од те помисли…Неће га убити, али га неће ни пустити. Остало је треће – заробиће га и одвести у команду па нека други одлуче.

Тако је и учинио – сломио је гранчицу и тиме скренуо пажњу. Престрашени бугарски наредник, чим га је приметио са упереним карабином, подигао је руке и предао се. Српски војник је пропустио свог заробљеника напред, упозоравајући га да ће морати да га убије ако покуша да побегне… Чим је војник узјахао коња, бугарски наредник је пао на колена. Једва је промуцао:

– Убиј ме, братко, к’о Бога те молим…Не могу даље. Болестан сам… Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак…

И тако, да не дужимо, српском војнику није преостало ништа друго већ да свог коња уступи заробљенику. Још га је уз пут уз седло придржавао да не падне. Тако су стигли до војводе Степе. Војник се исповедио – испричао је војводи сваки детаљ. На то је војвода Степа рекао:

– Добро си учинио, војниче! Алал ти вера!

А затим је, обраћајући се официрима и страним новинарима, рекао:

– Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста народ који има овакву војску никад не може да пропадне…

„И џабе би радио“.

Spomenik_palim_junacima_Cerske_Bitke
Споменик палим јунацима Битке на Церу

Војвода Степа Степановић није био само обожаван у народу, бећ је изузетно био поштован и на краљевском двору, у дому Карађорђевивића и међу министрима и официрима.

На Видовдан 1928. године на Церу је откривен споменик јунацима ове битке.

Нажалост, Степа Степановић није био у могућности да улепша својим присуством овај величанствен догађај, јер је већ тада пао у болесничку постељу. Сачуван је телеграм који му је тим поводом послао краљ Александар Карађорђевић пун захвалности и поштовања:

„Вративши се са прославе на Церу, прва моја мисао иде Вама, драги мој војводо. Сви ми који смо се јутрос овде окупили, жалимо дубоко што нисмо видели нашег војсковођу на месту његове славне победе. Стога ми је дужност да Вам овим путем још једном кажем колико Вам је земља захвална што сте је бранили и одбранили, колико Вас сви ценимо и у души носимо.“

Литература:

Скоко, СавоОпачић, Петар (1990). Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918. Београд: Београдски издавачко-графички завод

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/10/article-6.html